Историјат

Прве превентивне активности у модерној ери на овом подручју везују се за период социално економске обнове српске државе, а нарочито после доношења првог (Сретењског 1835.) и другог (турског) устава кнежевине Србије. Крагујевац је у том периоду био седиште књаза и неформални центар државе. У периоду у коме развој трговине и индустрије често бива прекидан епидемијама куге, колере, великих богиња, френге (сифилиса) долази до већег друштвеног интересовања за организовање здравствене заштите и поред изразито ретроградних ставова тадашњег владара (Књаз Милош) о здравственим питањима и начинима њиховг решавања.

Просветитељске идеје у ондашњу Србију долазе са првим школованим лекарима почев од 1820. године па надаље.

Освојивши одређени степен аутономије кнежевима Србија током треће и четврте деценије 19. века успоставља темеље организованог система здравствене заштите путем:

увођењем карантина на свим граничним прелазима (1830.-1837. године),

организовањем болница и других здравствених установа (у Србији тога времена постоје три цивилне и три војне болнице (једна у Крагујевцу – 1839.), 2 апотеке (једна у Крагујевцу – 1836), фундус школски и шпитаљски (1837. године) који се пуни из државног пореза од једног „цванцика“ по глави становника, из кога се обезбеђује одржавање школа и болница. У Србији 1839. године ради 9 лекара и 4 лекарска помоћника,

довођењем и запошљавањем лекара из суседних земаља,

именовања окружних лекара и физикуса, одговорних за заштиту здравља у округу (1839. године),

доношења прописа са законском снагом о мерама за спречавање ширења заразних болести „код људи и стоке“ (1879. године).

Развој здравственог система у Србији у другој половини 19. века обележили су:

увећање кадровског потенцијала (окружни лекари – физикуси у 17 округа, срески лекари у 21 среској управи, општински лекари у 12 вароши и 2 у Београду),

развој здравствених установа (окружне болнице у 13 вароши, апотеке, бање, душевне болнице и шпитаљи),

нови прописи (Закон о уређењу санитетске струке и чувању народног здравља 1881. године).

Системом координира санитетско одељење Министарства унутрашњих дела, а стручна питања разматра стални лекарски одбор, а касније главни санитетски савет. Оснива се катедра за јавну хигијену и судску медицину на великој школи, оснива се српско лекарско друштво 1872. године, друштво Црвеног крста у Србији 1876. године, почиње интензивни процес хигенизације у градовима (изградња водовода и канализације). Здравственом сликом доминирају епидемије великих богиња, дифтерије, туберкулозе.

Крајем века почињу да раде школски лекари, а у Нишу се оснива Пастеров завод. Почетак 20. века су обележили су И светски рат (1914.) и велика епидемија пегавца која ће однети једну трећину лекарског кадра. Ослобођење 1918. године, ратом и епидемијама разорене земље, мења смер развоја здравствене заштите. Превентива постаје главни задатак ново основаног Министраства здравља заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца. Године 1919. године озакоњена је стална епидемијска комисија, која је имала прерогативе институције за организацију противепидемијске и превентивене службе у земљи. Стална епидемијска комисија је била иницијатор и организатор сталних бектериолошких станица, санитарно епидемиолошких станица, а затим и Хигијенских завода.

Делатност превентивно медицинске службе у првим послератним годинама у крагујевачком округу вршила је бактериолошка станица Београд.

Средином 20. века забележена је делатност дезинфекционе станице (санитарно епидемиолошке станице) у Крагујевцу која је формирана између 1945-1950. године и која је радила у баракама које су добијене као ратна одштета од Аустрије.

Делатност ове станице наставио је хигијенски завод који је радио у данашњој улици Танаска Рајића 14 у Крагујевцу у згради Среске управе (у данашњој згради предузећа за путеве).

Хигијенски завод је имао службе:

• епидемиологија,

• бактериологија,

• санитарна хемија,

• медицина рада и

• здравствено васпитање.